Bako, kakva je bila tvoja škola?

Tabla, dnevnik, čitanka, propitivanja, čupkanja za repiće... Sve nam to zvuči poznato, bilo da nam evocira divne uspomene "iz školskih klupa", bilo da nam vraća neka neprijatna iskustva odrastanja, ali to svakako ostaje jedinstven i neponovljiv deo života. Svi se sećamo gradiva koje nas je mučilo, simpatija koje su nam krale poglede iz prikrajka, redara, kontrolnih zadataka za koje se jesmo (ili nismo) dobro pripremili, bar jednog bežanja sa časa, omiljenih nastavnika, druga iz klupe. Ali jeste li se zapitali kako je to bilo nekad, u vreme naših deka i baka? Kako su oni izlazili na kraj sa pisanjem i računanjem, nestašnim igrarijama i strogim nastavnicima? Možemo ih pitati kako je to bilo nekad iz njihovog ugla, koji su njihovi utisci i uspomene, ali ovaj put ćemo zagrebati površinu brojki i zvaničnih podataka. Hajde da u to ime malo prošetamo stotinak godina u nazad...

  Na samom kraju 19. veka Srbija se svim silama trudila da uđe u korak sa ostatkom Evrope i priključi se (tadašnjem) modernom društvu. Zvuči poznato? Bilo kako bilo, ovakva je bila situacija u tadašnjoj Kraljevini Srbiji: početak 20. veka, oko dva i po miliona stanovnika, ukupan broj škola (osnovnih, srednjih i visokih) je 1 300. Do danas, broj stanovnika se utrostručio, a broj školskih ustavova je pet puta veći. Ali, modernizacija obrazovanja, i uopšte prelazak iz seljačkog u građansko, to jest iz tradicionalnog u moderno društvo, premda sa naše tačke gledišta skroman i logičan, za Srbiju s početka 20. veka bio je grandiozan pomak.

Ono što je tada opterećivalo naciju i bilo prepreka na njenom putu modernizacije, bila je nepismenost, zaduženost države i nestabilna finansijska situacija, kao i tradicionalan odnos prema statusu žene u društvu, kojoj je neopravdano bila nametnuta uloga majke i domaćice i koja nije imala svoje biračko pravo. Zaduženost i finansijsko stanje nije potrebno posebno komentarisati, niti je to primarna tema naše komparacije dva perioda. Sa druge strane, nepismenost i njene brojke valja pomenuti: početkom 20. veka u Srbiji je svaki šesti čovek bio nepismen. Danas, petina ljudi u Srbiji nema završenu osnovnu školu i smatra se nepismenim. Što se uloge žene tiče, danas je ova situacija svakako u mnogome drugačija, žene su se izborile za svoje parče neba, a u Srbiji je ta borba započeta upravo početkom 20. veka. Pomenuli smo, dakle, krupne promene koje su počele da se dešavaju s početka prošlog veka. Valjalo bi da te promene stavimo pod lupu i pobliže ih opišemo.

Promene

Krajem 19. i početkom 20. veka Srbija prelazi sa tradicionalnog na moderno društvo, i samim tim, obrazovanje. Dotadašnje tradicionalno obrazovanje odlikovalo se neobaveznim osnovnim obrazovanjem, nepostojanjem univerziteta, religijskim uticajem na obrazovanje, velikom nepismenošću. Sve ovo polako počinje da se menja krajem 19. veka, a danas izgleda dosta drugačije.

A šta je pokrenulu lavinu promena? Za viziju osnivanja, tada, modernog srpskog obrazovnog sistema odgovoran je ideolog Stojan Novaković, koji je učinio velike korake kada je u pitanju donošenje Zakona o uređenju Ministarstva prosvete i crkvenih poslova 1880. godine. Već 1883. godine donosi se Zakon o obaveznom osnovnom obrazovanju za svu decu. Neizostavno pominjemo i Zakon o Univerzitetu iz 1905. godine, čijim donošenjem se konačno desila prekretnica, koja je Srbiju uvrstila u red „kulturnih naroda“ u Evropi tih godina. Osnovno obrazovanje činilo je tada zabavište (za decu 4 – 7 godina), osnovne (četvorogodišnje) škole i produžene (dvogodišnje) škole. Izvršene su izmene nastavnih planova i programa za osnovnu školu.

Kako se u tom trenutku obrazovanje delilo na tradicionalno i moderno, tako su se delili i učitelji. Za razliku od dotadašnjih tradicionalnih, moderni učitelji su imali potpuno obrazovanje, služili se stranim jezicima, stručno su se usavršavali, uvodili su nove metode u nastavni proces, izrađivali nastavna sredstva i pisali udžbenike i priručnike. Danas su učitelji aktivni na mnogim planovima, nastavu vode i organizuju na razne načine – neki se i dalje drže tradicionalnih pristupa i pravila, dok neki teže da uvedu interaktivnu nastavu među svoje đake, a mnogi od njih objavljuju svoje radove i studije.

Srednje obrazovanje podrazumevalo je gimnazije, kao elitne srednje škole, ali krajem 19. veka na značaju sve više dobijaju stručne škole. One su, kao što je mahom slučaj i danas, imale zadatak da obrazuju učenike koji se nisu pripremali za dalje školovanje na Univerzitetu.

Osnivanjem i razvojem Univerziteta od 1905. godine, Srbija polako razvija svoju naučnu praksu, koja je do tad postojala samo na nivou pojedinačnog angažovanja nastavnika, kakav je bio Jovan Cvijić. Interesovanje za srpski Univerzitet raste i od strane stranih studenata i profesora. U okviru tadašnje Velike škole postojala su tri fakulteta – Filozofski, Pravni i Tehnički. Danas, Beogradski univerzitet broji 31 fakultet.

Zajedničko školovanje

Jedna od promena, koju je iznedrio ovaj „pokret“ modernizacije obrazovanja, jeste „zajedničko školovanje muške i ženske dece“. Danas je ova pojava uobičajena, gotovo da i ne razmišljamo da je ikad bilo drugačije od toga. Međutim, sve do kraja 19. veka smatralo se da zajedničko školovanje dece oba pola nije dobro. Pored toga, postojao je nedostatak nastavnih sredstava, nastavnici su se snalazili kako god su umeli i sami su izrađivali pojedina sredstva. Sa osnivanjem Školskog muzeja u Beogradu 1896. godine učitelji su se priključili masovnijoj izradi osnovnih učitelja, na stručnijoj osnovi i tako su se pojavile nove, praktičnije školske table, „ormančić“ za potrebe čuvanja karti – mapnik, Frenkelove (zidne) anatomske table, nove blok tablice za pisanje i računanje. Pojavili su se i udžbenici, i to za svaki predmet ponaosob, a uz njih i priručnici, čitanke, atlasi.

Nama je danas nešto teže da zamislimo učenje i školu bez udžbenika iz kojih ponavljamo lekcije koje smo slušali na predavanjima i u kojima podvlačimo ono najvažnije iz njih, ali je činjenica da naši preci do pre svega stotinak godina nisu imali ni približno dobre uslove za školovanje kao naše generacije. I to nije slučaj samo sa udžbenicima i nastavnim sredstvima, već i sa (oronulim) učionicama i školama uopšte, nastavnicima koji su morali da predaju po nekoliko predmeta i lošim vaspitnim merama koje su regulisale discilinu na času. Možemo pitati naše bake i deke čega se sve oni sećaju, kakve su im bile učionice, nastavnici, gradivo, drugari, i dobićemo raznovrsne odgovore. Možda se tu nađe i poneka slika, ali složićemo se – svako vreme ima svoje, i o našem će biti ispisane strane i strane...

Autor: Natalija Milošević, andragog

U FOKUSU  PRIČA SE DA  KULTURA  UMETNOST  FOTOGRAFIJA  FILM  POZORIŠTE  KNJIŽEVNOST  MUZIKA  ARHITEKTURA  DIZAJN  ENTERIJER  TERAPIJA STANOVANJA  MODA  STRIP  HIGIJENA UMA  RIZNICA  STIL  AUTO  ASTRO  KREATIVNI DNEVNIK

Higijena umaMENTAL HYGIENE