U FOKUSU  PRIČA SE DA  KULTURA  UMETNOST  FOTOGRAFIJA  FILM  POZORIŠTE  KNJIŽEVNOST  MUZIKA  ARHITEKTURA  DIZAJN  ENTERIJER  TERAPIJA STANOVANJA  MODA  STRIP  HIGIJENA UMA  RIZNICA  STIL  AUTO  ASTRO  KREATIVNI DNEVNIK

FilmFILM

KOPOLIN OSKAROVSKI PUT

 

Događaj koji je obeležio kraj 2010. godine za svet filma je Oskar za životno delo koji je dobio Francis Ford Kopola za “kreativnog producenta čiji umetnički opus odražava dosledno visok kvalitet u produkciji filmova”, kako je rekao odbor Academy of Motion Picture Arts and Science

 

    Ova nagrada se zvanično zove Irving Thalberg Memorial Award i dobila je ime po legendarnom čelniku odbora za produkciju kompanije Metro-Goldwyn-Mayer, koji je uneo u nju ukus za sofisticirane filmove. Ova nagrada je dodeljena samo 38 puta od kad je uspostavljena 1937. godine. Među imenima koja su je dosad dobila su: Samuel Goldwyn, Cecil B. DeMille, Alfred Hitchcock, Ingmar Bergman, Steven Spielberg, George Lucas idrugi.

Francis Ford Copola je rođen 7. aprila 1939. godine u Detroitu, u državi Mičigan, ali je odrastao u Kvinsu, Njujork, u porodici italijanskog porekla. Dali su mu srednje ime Henry Ford jer je rođen u istoimenoj bolnici. Roditelji su mu bili Itala i Carmine Coppola, koji je bio prvi flautista u Simfonijskom orkestru Detroita. Kao drugo od troje dece, Francis se borio sa dečjom paralizom koja ga je ostavila skoro paralizovanim u devetoj godini. Zbog vezanosti za krevet, mali Frensis je razvio interes za stripove, lutkarstvo, trbuhozborstvo i televiziju. Budući sin kompozitora i muzičara, bio je spreman za karijeru u muzičkom svetu i vremenom postao izvrstan na tubi, da je dobio stipendiju za Njujoršku Vojnu Akademiju. Jednog dana je pročitao dramu od Tennesy Williams “Tramvaj zvani želja”, pa se smatra da je to bio okidač za njegovu opčinjenost pozorištem. Takođe je od malih nogu bio zainteresovan za film pa je montirao radove na traci od 8 mm i stvarao prve kućne filmove sa naslovima kao: “The rich millionaire” i “The lost  wallet”. Kao dete je bio osrednji učenik, ali izuzetno zainteresovan za nauku i inženjering, pa je od drugova dobio nadimak “Science” (nauka).

 

Prva ljubav - pozorište

Njegov rani interes za umetnost ga je doveo do magistrature za pozorište u njujorškom Hofstra Univerzitetu i Master of Fine Arts za film u UCLA. Zatim je dobio stipendiju za pisanje scenarija što je dalje produbilo njegov interes za pozorišnu režiju. To nije bilo podržano od strane njegovog oca koji je za malog Frensisa bio predvideo karijeru inženjera. Međutim, nakon što je pogledao “Oktobar”, film Sergeja Ejzenštanjna, koji ga je duboko impresionirao, Kopola je odlučio da bi se radije bavio filmom nego pozorištem.

U Hoffstra univerzitetu je briljirao i bio izabran za predsednika The Green Wig, tamošnje univerzitetske dramske grupe, kao i “Kaleidoscopians”, muzičkog komedi kluba. Vremenom je spojio oba ova pojma pod jedan - The Spectrum Players. Pod njegovim vođstvom, imali su jedan nastup svake nedelje. Takođe je osnovao bioskopsku radionicu Hofstra, koja je bila doprinos književnom magazinu kampusa. Dobio je tri D.H. Lawrence nagrade za pozorišnu produkciju i režiju, kao i Beckerman nagradu za izuzetan doprinos školskom pozorišnom odseku.

Nakon što je diplomirao na pozorišnoj umetnosti 1959. godine, Kopola je upisao UCLA za diplomski rad na filmu. Tamo je upoznao i čuvenu rok zvezdu, Jim Morrison, čiju je numeru The end kasnije koristio u svom filmu Apocalypse now. Uskoro je upisao u UCLA Filmsku školu da bi tu režirao svoj prvi film The Two Christophers, inspirisanu Edgar Alan Poovim William Wilson. Takođe je režirao Ayamonn the Terrible (fim o skulptoru čiji se košmari ostvaruju. Zanimljivo je koje je bilo njegovo prvo ozbiljnije filmsko delo na koje se odlučio nakon što je završio ova dva manja poduhvata. Naime, radi se o softcore porno filmu Tonight for Sure (1962). Nažalost, film nije privukao veću pažnju. Ista kompanije koja ga je angažovala da radi taj film, zatim mu je ponudila da ponovo izmontira nemački film Mit Eva fing die Sünde an. Dodavši neke 3D kolor fotografije, zaradio je zasluge scenariste i režisera za The Bellboy and the Playgirls. Nakon što je I ovaj film loše prošao na bioskopskim blagajnama, Kopola odlučuje da radi kao asistent Roger Corman na velikom broju njegovih skromno-budžetski pokrivenih, ali pre svega, vrlo unosnih filmova. Nakon što je premontirao i obradio ruski naučno-fantastični film Nebo zovyt i pretvorio ga monster film sa dosta sexa i nasilja pod naslovom Battle Beyond the Sun (1962), Kopola je privukao pažnju Kormana koji je zbog toga odlučio da mu pruži šansu i ovlastio ga je da bude režiser dijaloga u Tower of London (1962), tonac za The Young Racers (1963) i saradnik producenta na The Terror(1963).

 

Sada si veliki dečko

Tokom snimanja The Young Racers, Korman je ubedio Kopolu da napravi nisko-budžetni horor film od sredstava koja bi pretekla sa snimanja gorepomenutog filma. Kopola je napisao kratku probnu priču koja je u sebi imala elemente Hičkokovog Psycho za samo jednu noć. Korman je bio impresioniran i dao mu je početnih 20 hiljada dolara.  Sa ostalih 20, film je imao budžet od skromnih 40 hiljada dolara. To je bio prvi Kopolin film snimljen po sopstvenom scenariju.

Film je nazvao Dementia 13 i snimio ga je za samo devet dana. Na setu je upoznao svoju buduću ženu, Eleanor Jessi Neil. Film je otplatio uloženi novac i zauzeo kultno mesto među fanovima horor žanra.

1965. godine dobija godišnju Samuel Goldwyn nagradu za najbolji scenario napisan od strane UCLA studenta. TO mu je osiguralo posao kao scenarista za Seven Arts jednu od jačih producentskih kompanija tog perioda.

U međuvremenu, slava kao da ga je mimoilazila pa je, delimično iz očajanja, otkupio prava za roman You're a Big Boy Now  koji je napisao David Benedictus. Spojio ga je sa svojom idejom i režirao istoimeni film 1966. godine. Ovaj film mu je napokon doneo bioskopske projekcije pod pokroviteljstvom Warner Bros.-a, afirmaciju, kritike i diplomu Master of Fine Arts.

Prateći uspeh tog filma, Kopola je dobio ponudu da režira filmsku verziju  brodvejskog mjuzikla Finian's Rainbow, sa Petulom Klark i Fred Asterom u glavnim ulogama. Uspeh tog filma je morao da se nosi sa neusklađenim snimcima snimljenim napolju i onim iz studija, kao i sa opadajućom popularnošću mjuzikla i zbog toga, osim što je doneo Zlatni globus Klarkovoj, nije prošao zapaženo,. Ovaj film je doneo Kopoli poznanstvo sa Džordžom Lukasom, koji je tako postao njegov dugogodišnji bliski prijatelj.

 

Kum

1969. godine je osetio da ga studio u kom je radio ograničava i sputava, pa je osnovao sopstveni studio koji je nazvao Zoetrope. Ime je dobio po čuvenom santropu, spravi koja je predstavljala preteču filma. Radi se o cilindru kružnog oblika koji je na unutrašnjim zidovima imao nalepljene slike koje su predstavljale fragment pokreta celokupne radnje. Celina radnje se dobijala okretanjem cilindra i gledanjem kroz proreze na spoljnoj strani. Kopola je dobio jedan santrop od Mogens Scot-Hansen, osnivača jednog poznatog studija i vlasnika čuvene kolekcije stare filmske opreme. Zajedno sa Džordžom Lukasom, tražio je prostor za svu opremu koja mu je konstantno pristizala, ali sa vrlo malo uspeha, da bi na kraju prvi dom njegovog novog studija postalo jedno skladište u San Francisku 1969. godine. Studio je bio karakterističan po tome što je među prvima snimao na digitalan način i koristio HDTV.

Prvog oskara za originalni scenario je dobio kao koautor scenarija za film Patton (1970) uz Edmund H. North.

Napokon, velika šansa Kopoli je došla 1972. godine kad je dobio ponudu da režira “Kuma” (The Godfather). Ovaj trosatni film koji je na epski i krajnje autentičan način predstavio sagu Korleone porodice, doneo je Kopoli Oskara za najbolje adaptirani scenario, koji je podelio sa Mariom Puzom, kao i Zlatni globus za najbolju režiju i scenario. Pre svega, zanimljivo je da Kopola nije prvi izbor Paramaunta za režisera ovog filma. Ovaj zadatak je ponuđen prvo Serđu Leoneu koji je odbio da bi režirao sopstveni gansterski opus, zatim Peter Bogdanovich je bio sledeći koji je takođe odbio i napravio svoj film What's Up, Doc? umesto toga. Po rečima direktora Paramaunta, Roberta Evansa, Kopola je takođe isprva odbio da režira film jer se plašio da će film veličati mafiju i time baciti loše svetlo na njegovo sicilijansko i italijansko nasleđe. Sa druge strane, Evans je insistirao da Amerikanac sa italijanskim poreklom režira film jer su prethodni filmovi o Mafiji režirani od strane Amerikanaca bez italijanske pozadine, vrlo loše prošli u bioskopima. Kopola je, konačno, u filmu video metaforu za američki kapitalizam i prihvatio taj zadatak.

Postojao je veliki sukob između Paramaunta i Kopole zbog izbora glumaca. Kopola je insistirao na Marlon Brandu za ulogu Vita Korleonea, dok su producenti hteli da to bude ili Ernest Borgnine ili Danny Thomas. Čak je u jednom trenutku tadašnji predsednik Paramaunta izričito rekao Kopoli da se “Marlon Bradno nikad neće pojaviti u tom filmu”. Nakon brojnih muka, Kopoli je dozvoljeno da uključi Branda samo ukoliko se bude pojavio u filmu za mnogo niži honorar u odnosu na prethodne filmove, uradi screen-test, i garantuje da neće dovesti do kašnjenja u produkciji. Brando je nakon screen-testa bio izabran kako od strane režisera tako i od strane čelnika Paramaunta. Sam Kopola za snimanje prvog dela “Kuma” kaže: “Sve vreme sam bio na ivici da budem otpušten. Nije im se svidela podela uloga niti način na koji sam ja to snimao. Tako da je to bilo prilično košmarno iskustvo. Tada sam imao dvoje dece i treće se rodilo tokom samog snimanja. Živeli smo u malom stanu i, u suštini, sam se plašio da im se film neće svideti”.

 

Uspostavljanje tradicije

Film je nakon izlaska u bioskope pobrao mnoge nagrade i bio ubrojen u jedne od najboljih filmova ikad snimljenih, i to na trećem mestu, posle filmova Citizen Kane i Cazablanca. Kopola je dobio Oskara za najbolji adaptirani scenario.

1974. godina je donela film The conversation koji ga je učvrstio na vrhu najtalentovanijih režisera tog vremena. Kritika je bila oduševljena, a publika ga je shvatila kao reakciju na skandal Watergate. Njime je dobio prvu Zlatnu palmu na festivalu u Kanu te godine.

 

Paralelno sa njim, iste godine Kopola je snimao The Godfather Part II. To će biti poslednji američki veći film koji je sniman u tehikoloru. Džordž Lukas je nakon pretpremijernog gledanja samog filma, rekao režiseru: “Imaš dva filma. Otarasi se jednog, ne ide”, time se osvrćući na filmsko predstavljanje dve paralelne priče – prvu malog Vita Korleonea i drugu njegovog sina, Majkla. Isprva je njegovu želju da se koristi reč “part II” u naslovu Paramaunt odbio verujući da publika videvši prvi film neće imati želju da vidi i dodatak originalnoj priči. Ali, upravo je ogroman uspeh ovog nastavka stvorio tradiciju brojnih nastavaka u Holivudu.

Film je nominovan za 11, a dobio je 6 Oskara, uključujući tri za Kopolu – najbolji film, najbolji originalni scenario i najbolju režiju. Takođe je ubrojan među najboljiih 5 filmova ikad snimljenih.

Pet godina kasnije, Kopola snima Apocalypse Now kao adaptaciju Konradove Heart of Darkness postavljenu u Kambodžu u središte vijetnamskog rata. Pitao je svog mentora, Kormana, da li da snima film u Filipinima, znajući da je on nekoliko svojih dela snimao upravio tamo. Korman je izričito savetovao da ne ide tamo.

Produkcija filma je bila otežana brojnim problemima: tajfunima, nervnim slomovima, otpuštanjem Harvey Keitel, srčanim udarom koji je doživeo Martin Sheen, statisti iz filipinske vojske koji su usred snimanja morali da odu da se bore sa  pobunjenicima, kao Brando koji se toliko ugojio da je režiser probao da to sakrije snimajući ga u minimalnoj svetlosti. Film je toliko bio odlagan da je dobio nadimak Apokalipsa kad?. Sam režiser je rekao nakon snimanja filma: ”Bili smo u džungli, bilo nas je previše, imali smo pristup prevelikoj količini novca, sa previše opreme, I,  malo po malo, smo poludeli”.

Film je dobio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu i smatra se najvrednijim ostvarenjima tzv. Nove ere Holivuda.

1980. godina je Kopoli donela One from the heart, film zbog kojeg je bankrotirao jer je zaradio 636,796 dolara za budžet od 26 miliona. Zbog toga je režiser bio primoran da proda svoj Zoetrope studio i da sledeću celu dekadu radi da bi otplatio dugove.

1982. snima Hammet uz Wim Wenders, ali iako je samo 30% filma bilo Wendersovo delo, Kopola je ipak obeležen samo kao izvršni producent.

1983. je godina filma The outsiders, filma koji je zapamćen po tome što je lansirao nove zvezde poput Matt Dillon, Ralph Macchio, C. Thomas Howell, Patrick Swayze, Rob Lowe, Emilio Estevez, Diane Lane, i Tom Cruise. Usledili su filmovi poput: Rumble Fish,The Cotton Club (1984), Peggy Sue Got Married (1986), Gardens of Stone (1987), Tucker: The Man and His Dream (1988), New York Stories kao i Dracula 1992.

1990. snima poslednji deo The godfaher trilogije i na blagajnama zarađuje 136 miliona dolara naspram budžeta od 54 miliona. Neki kritičari su osudili Kopolu što je dodelio ulogu svojoj kćerki, Sofiji, umesto da je dobije Winona Ryder. Uprkos svemu tome, film je dobio 7 nominacija za Oskara, ali je ostao jedini film u trilogiji koji nije dobio nijednog Oskara.

Autor: Dušan Babić