U FOKUSU  PRIČA SE DA  KULTURA  UMETNOST  FOTOGRAFIJA  FILM  POZORIŠTE  KNJIŽEVNOST  MUZIKA  ARHITEKTURA  DIZAJN  ENTERIJER  TERAPIJA STANOVANJA  MODA  STRIP  HIGIJENA UMA  RIZNICA  STIL  AUTO  ASTRO  KREATIVNI DNEVNIK

FilmFILM

VIM VENDERS I „THE PALERMO SHOOTING“

Većina ljudi koja se bavi umetnošću ili oseća ono svima poznato treperavo ushićenje koje nam se penje uz kičmu u njenoj blizini će me verovatno osuditi zbog ovoga što ću reći, ali ponekad su prkos i tvrdoglavost dva naličja istog novčića. Naime, verujem duboko da umetnost ima tu davno potcenjenu moć da menja. Pojedince, misli i živote. Svet.

    Sa tim stavom u džepu i jednom ženskom osobom kraj sebe sam ušetao u hol Jugoslovenske Kinoteke tmurne septembarske večeri našeg belog grada koja se klatila izmedju leta i jeseni 2010. godine. Pomalo kao onaj novčić na vrhu kanalizacionog otvora u poslednjem kadru filma „Poslednji krug u Monci“.

 Osobu na sedištu pored sebe sam dugo poznavao i nikakvih romantičnih leptirića nikad nije bilo medju nama osim možda moljaca koji su izlazili iz bezdana naših praznih novčanika kad god bismo plaćali kartu u Kinoteci. Nosila je uvek one torbe koje idu skoro do zemlje i šarene marame koje se mogu naći samo u nekim zavučenim indian-shopovima u centru. Dobro sam je poznavao i znao koliko je svakodnevno bila obuzeta suštinskim egzistencijalnim problemima koji opsedaju sve nas. Ko sam ja? Koja je svrha moja na ovom svetu? Da li mogu da promenim nešto kod sebe i ljudi u mom okruženju? Ali, osim imena režisera, nije ništa više znala o ovom filmu i upravo je tu život sakrio svoje prevejane trikove poslavši joj poruku kroz taj mračni prostor izmedju naših očiju i platna Kinoteke. Poruku koja može da menja. Kojom može da menja.  

 Vim Venders, čuveni nemački režiser, sin hirurga, osvojio je filmofilske teritorije mog unutrašnjeg sveta još pre nekoliko godina sa čuvenim „Nebom nad Berlinom“ i nezaboravnim epskim monolozima krilatih kontemplativnih likova nad krovovima Berlina i upečatljivom pojavom svima dragog Nik Kejva sa psihodeličnom „From her to eternity“, pesmom koja me je prvobitno privukla ka njegovom muzičkom delu. Ovog puta Venders se pojavio na platnu Kinoteke sa dvosmislenim naslovom „The Palermo shooting“ iz 2008.godine.

 Neodoljivi način ulaska u teskobne egzistencijalne probleme svojih likova je naravno jedna od suštinskih karakteristika Vendersovog opusa i upravo po tom obrascu i ovaj film prati duhovni razvoj visoko plaćenog modnog fotografa Fina koga tumači poznata nemačka rok zvezda Andreas Frege poznatiji po scenskom imenu Kampino, pevač i kantautor pank benda „Die Toten Hosen“. Lik Fina je obradjen kroz svojevrsnu gradaciju i duhovnu evoluciju koju je, na zadivljujuće sveobuhvatan način, Venders uspeo da prikaže u savršenom skladu sa promenom dinamike radnje, senzibilitetom estetike lokacije i mizanscena. Naime, prvi deo filma prikazuje užasno hiperaktivan i glamurozan stil života Fina koji izmedju spektakularnih snimanja poznatih zvezda za naslovne strane modnih časopisa i intervjua za te iste časopise uspeva da nadje vremena da noći provodi u bučnim noćnim klubovima osvajajući žene sa istom lakoćom kojom hvata stvarnost svojim foto-aparatom. Ali, Fin, proganjan nedavnom smrću svoje majke neprestano ima noćne more koje ostavljaju trag i na svakodnevnom životu fotografa. Po principu ranije pomenute duhovne evolucije lika, Finovo okruženje se naglo menja jer dobija ideju da u italijanskom gradu Palermu uradi foto-sešn za poznatu glumicu Milu Jovović koja tumači samu sebe u već poodmakloj trudnoći. Okruženje i scenografija se radikalno menja: spektakularne bučne pozadine Finovih fotografija sa svemirskim tanjirima i jakim naletima vetra u jednoj izrazito futurističkoj atmosferi sa Milinog foto-sešna iz prvog dela filma snimljenog u Dizeldorfu, najednom bivaju zamenjeni mirnom atmosferom sicilijanskog grada Palerma i scena odiše minimalizmom i smanjenim intenzitetom elemenata u njoj. Foto-sešn je sada isključivo okrenut stvaranju bitne igre senki i atmosfere koji otkrivaju suštinu životnog perioda u kom se Mila nalazi. Na isti način i radnja je mirnija, sa velikim brojem snimaka grada Palerma koji počinje da oživljava na platnu sopstvenom ličnošću tako postaje još jedan lik u filmu. Sam režiser kaže: „Poštovaću ovo mesto i dozvoliću Palermu da mi ispriča svoju priču, kao što je bio slučaj sa 'Lisabon story'. Biće to film o identitetu“. Predsednik Palermo provincije, Francesco Musotto je izjavio:„To je dragocena prilika da razumemo bolje jedni druge kroz oči istinskog umetnika sposobnog da shvati  suprotnosti i dubine aktuelnih okolnosti kao niko drugi“.

 U Palermu, Fin upoznaje Flaviu, mladu umetnicu koja radi na restauraciji velike slike iz XIV veka nepoznatog sicilijanskog umetnika na kojoj je fantastično uhvaćen duh grada, oduvek progonjenog senkom smrti. Njen lik tumači poznata italijanska glumica Giovanna Mezzogiorno, koja se pojavljuje u ekranizaciji Markesove čuvene “Ljubav u doba kolere”.

 Fin I Flavija ulaze u nemo savezništvo zasnovano na iracionalnom razumevanju medjusobnih teskoba. Fina kroz grad na granici izmedju jave, sna I halucinacije progoni figura lika u plaštu koji konstatno pokušava da ga pogodi svojim. Uz Flaviju, takodje proganjanu smrću svog bivšeg ljubavnika, Fin nalazi utočište koja mu pomaže da prevazidje svoje duhovne probleme. U jednoj sceni filma, kada mu ona pokazuje pomenutu sliku na čijoj restauraciji radi, kaže da “ponekad radeći na jednom sitnom delu, zaboravim smisao celine”. Aluzija na prethodni dinamični tempo života Fina koji kao da je po hrišćanskoj izreci “zadobio ceo svet, a izgubio sopstvenu dušu”.

Čitav film se razjašnjava kada Fin konačno sreće Smrt u liku Denisa Hopera I u, od strane nekih kritičara ocenjenom kao pomalo pretencioznom, razgovoru sa njim, shvata suštinu svojih problema I sebe kao čoveka. Naravno, ne bih želeo da ovde prikažem smisao čitavog dijaloga I tako mogućim budućim gledaocima pokvarim užitak, ali samo ću napomenuti da se pojavljuje tumačenje čitave umetnosti Fina kao površne I njegovog odnosa prema svetu u kom on nastoji da ga prilagodi sebi, ponovo stvori po svojoj želji I time promaši čitavu suštinu života, a to je – jednostavno BITI i uživati u dve stvari: tu I sada.

 Bitna karakteristika filma je njegova prožetost muzikom I to pesmama sa Finovog Ipod-a koje se gase kad fotograf skida slušalice I time nam daje mali uvid u ritam svog unutrašnjeg sveta. Više od dvadeset pet pesama rasutih po radnji daju živ ritam ionako prilično kontemplativnom filmu. Zanimljiva stvar koju sam primetio u scenama upravo popunjenim muzkom u kojima se ništa spektakularno ne dešava osim Finovog šetanja Palermom, je dvostruki motiv režisera: želja da prikaže duh grada I ostavljanje prostora gledaocu da sabere utiske od prethodnog dela I izvuče sopstvene zaključke o jednoj drugoj, metafizičkoj radnji filma koja se odvija izmedju platna I uma gledaoca.  

 Glamuroznost glumačke postave je potpuno suprotna kontemplativnom ritmu filma, ali i prilično privlačna oku i prosečnog gledaoca s obzirom da imamo dve rok zvezde, Lu Rida (koji se pojavljuje u samo jednoj sceni kao duh u snovima Fina) i Kampina, zatim čuvenog holivudskog negativca iz akcionih filmova Denis Hopera i Milu Jovović, proslavljenu u futurističkom „Petom elementu“ Lika Besona. Oni daju holivudsku primamljivost filmu koju je Venders poništio svojom egzistencijalnom problematikom prikazujući sve likove kao ljude od krvi i mesa, potpuno ogoljene od svoje spoljašnjosti sa dušom izvrnutom na naličje.  

Na primer, reč koja se pojavljuje na odjavnoj špici za glumce koji tumače sopstvene likove – „herself“ u ovom slučaju dobija još više na značenju jer je kratkoj pojavi Mile, Venders dao karakter iskrenosti i opisao je kao običnu ženu u trudnoći koja ne želi da koristi svoj stomak kao rekvizit za glamuroznu naslovnu stranu već upućuje Fina da dopre do suštine njenog stanja kroz objektiv svog foto-aparata.

U raznim intervjuima, Venders je objasnio razlog pomalo pretencioznog karaktera filma, govoreći da je hteo da napravi „film koji je bio poput rokenrola, smeo i odvažan, avanturistički, koji neustrašivo želi da 'kaže nešto' bez prethodnog premišljanja i kalkulisanja“. Budući da je improvizacija žig njegovog filmskog dela, i „Palermo shooting“ poseduje taj karakter  jer sam režiser kaže da je upravo“ hteo da istražuje teren karaktera lika i priče – ne znajući kraj unapred“.

  Upitan zašto se opet vratio žanru road-filma, Venders odgovara da je „pre svega putnik, pa tek onda režiser, pisac ili fotograf“. Zatim takodje kaže da je Nemačka oduvek bila pod uticajem juga i da je bio inspirisan Geteovim dnevnicima sa njegovih putovanja u Palermo pri pravljenju filma.

Na kraju šta ostaje da prosečan gledalac poput mene zaključi o ovom filmu? Privučen imenom režisera i holivudskom glumačkom postavkom ostajem pri stavu sa početka teksta – umetnost ima sposobnost da menja. Na isti način kako je promenila Fina u ovom filmu, na isti način na koji je režiser uspeo da nas natera da promenimo sliku o zvučnim holivudskim imenima terajući nas da ih posmatramo kao ljude, a ne kao likove sa naslovnih strana časopisa koji svojom površnošću u njihovom predstavljanju oduzimaju svaku čovečnost njihovim dušama.

Konačno, na isti način na koji je ovaj film promenio onu devojku sa sedišta pored mene u Kinoteci koja je na izlazu iz iste, zabašurena u ranije pomenutu šarenu maramu uzalud pokušavala da skrije jedan optimistični stidljivi osmeh. Osmeh usmeren ne prema meni, već prema životu samom.

Autor: Dušan Babić