Gejša

upečatljivi element japanske tradicije i kulture

 

 

Ona je odraz prefinjenosti, učenosti i oličenje ženstvenosti. Slobodna kao ptica na grani, i žena za sebe, njena jedina obaveza jeste da zabavlja i fascinira. Ona je gejša, bele puti i crvenih usana. San svih muškaraca koji mogu, ali i ne mogu, da priušte njeno prisustvo. Ona je kako svačija, tako i samo svoja

 

 

    Civilizacija voli stereotipe, i upravo se ta ljubav prema stereotipima prenela i na pojam gejše. Gejša je na prvom mestu umetnica, a vrhunska gejša je jedino umetnica. Njena svrha je da uveseli odabrano društvo svojim prisustvom i da pokloni muškarcu, koji je može priuštiti, svoj talenat plesa, sviranja šamisena ili pevanja. Ona je prestižna zabavljačica.

Ako zakoračimo u svet cveća i vrba, tipično ime za svet gejši, susrešćemo se sa jedinstvenim ženama koje su su otelovanje potreba muškaraca. Takve žene, iako plaćene, slušaju sve njijhove prohteve, zabavljaju ih i udovoljavaju im. Ono što je ženama vekovima bilo mučno, podigle su, ne samo na viši nivo, već na nivo umetnosti. Veoma su uticajne i toliko moćne.

 

Još od 600-tih godina nove ere javlja se fenomen žene koja ugađa muškarcu i u isto vreme mu se prodaje da bi preživela. Vlast Japana je regulisala pitanje i problem kurtizana u njihovu korist i za njihove potrebe. Ali se tek krajem šesnaestog veka i početkom sedamnaestog izdvaja iz mase žena, gejša, čiji je cilj isključivo zabavljanje muškaraca.

Verovatno je sam loš položaj žene doveo do korišćenja sopstvenih aduta za preživljavanje, i to prilično nekontrolisano. U tom periodu japanske istorije bilo je jako puno žena koje su bile kurtizane, ali je vlast tome stala na kraj početkom sedamaestog veka. 1617. godine osnovan je kvart „crvenih fenjera“, u kom se legalizovala prostitucija i odobrila isključivo takozvanim „oiran“ devojkama.

Oiran devojke se razlikuju od gejši, one su glumice i interpretatori, i vrhunske kurtizane. Gejšama je upravo u tom periodu profesija ograničena na zabavu i zabavljanje muškaraca, da devojke ne bi predstavljale konkurenciju jedne drugima. Obe kategorije devojaka su bile izuzetne, lepe i talentovane, i, da bi se izbegao sukob žena, došlo je do ograničenja profesija, odnosno delatnosti. Da bi vremenom oiran devojke polako izumrle kao kategorija kurtizani, jednostavnog objašnjenja – vremenom su izašle iz mode.

 

Međutim, postoji, na hijerarhijskoj lestvici, klasa gejši koje nisu uživale toliko ugledan status kod muškaraca, i nisu bile toliko uspešne gejše da bi zarađivale dovoljno. Takve gejše bi bile tajne kurtizane, što je bilo protivno pravilima i dozvolama vlasti Japana.

Da bi devojka postala gejša mora proći kroz dugogodišnje spremanje i školovanje. Profesija koja je izuzetno ozbiljno shvaćena, tako se i pristupilo stvaranju vrhunske gejše. Gejša je devojka koja zna kako da zabavi i udovolji muškarcu na posebnim večerama i zabavama koje su organizovane raznim povodima.

Gejša je bila deo kulture i tradicije Japana izuzetno dugo, koja se pojavila krajem šesnaestog veka, a zauzela je posebno mesto u društvu tek u 18. veku. Čuvala je tradiciju Japana, na njoj svojstven način sve do kraja Drugog svetskog rata. Oscilacije društvenog morala i norme sa kojima se susretala, profesija gejše je nailazila na razne prepreke i očekivanja. U početku, gejša kao profesija nalagala je zabavljanje na organizovanim večerama, a ulogu gejše vršili su većinom muškarci. Postepeno, žene su preuzimale tu ulogu i unosile u profesiju svoje karakteristike. Od suvoparne zabave, prešlo se na ples, muziku, intrigantno flertovanje i dovitljive razgovore.

Zabave sa gejšama bile su idealno mesto da se muškarci opuste i da pobegnu od svojih poslova, žena i porodica. I upravo je to dovelo do tačnog, i u svetu jedinstvenog, razgraničenja. Supruga Japanca je cenjena, ugledna žena, savršena majka i stamena životna saputnica. Gejša je devojka za zabavu, a ako bi se kojim slučajem udala, što nije bilo nemoguće, niti zabranjeno, morala je da istupi iz posla gejše. Pravilo je bilo izričito i jasno – ne sme postojati udata gejša.

 

 

Japansko savršenstvo

 

Gejša nije kurtizana, ona je umetnica. Artistkinja zabavljanja i očaravanja muškarca, a najviše od svega, umetnica nevinog flerta.

Japnaski običaji i tradicija, jedinstvena u svetu, uvek teži savršenstvu. Ni profesija gejše nije izuzetak. Odvajane od svojih roditelja, kao devojčice od četiri, pet godina, odlazile su u posebne kuće. Vrlo često i neretko bile su prodavane, pogotovu iz onih finansijski ugroženih porodica. Kada bi se jednom zatekle u kući gejši „okiya“, njihov trening i obuka počinju.

Već sa devet godina bi zakoračile u svet gejši i, određene devojčice, bi dobile status kćerki gejši, te tako dobile mogućnost da jednog dana postanu gazdarice okije.

Učenica gejše se zove maiko. Devojka postaje maiko u doba adolescencije i njena obuka u nekoliko faza zvanično počinje. Prva etapa je da svaka maiko devojka nađe svoju gejšu koja bi bila njen mentor. Između maiko i gejše se osniva veza mlađe i starije sestre, i po tom principu se i poštuje. Gejšin zadatak je da nauči svoju maiko svemu što zna, kao što je i sama nekada davno naučila od svoje onee – san, starije sestre.

Kada se dve žene nađu, kada gejša odabere svoju naslednicu i pre nego što zvanično dobije status maiko ona je minarai – u prvoj fazi gejšu posmatra kako radi. Prati svoju onee – san, sestru, na sve zabave i posmatra njen rad. Tako, minarai polako stvara sliku o poslu i predatom zadatku. U fazi posmatranja, često je prisutna u kući čaja i tu je obučava okee – san, „majka“ kuće. Tokom boravka u kući čaja, okee – san minerai uči prostom i dovitljivom razgovoru i raznim igrama koje one ne bi naučila u okiji.

Najbitnija faza počinje kada devojka dobije status maiko. Svaka gejša mora da zna da pleše, da peva ili da svira šamisen ili neki instrument. Pored toga, mora da bude dovitljiva u razgovoru, mora da zna suptilno da flertuje i još mnogo toga. Pred njom su tri bitna zadatka koja mora da savlada, klasična umetnička obuka, moć zavođenja i zabavljanja muškaraca i, najbitniji, razvitak sposobnosti za širenje mreže na sociološkoj lestvici.

Mogu proći i godine od „maiko“ faze, jer iako mlade postaju maiko, tek posle dve do pet godina obuke, one zvanično postaju gejše oko navršene dvadesete godine.

 

 

Ceremonija „cvata“

 

Pred maiko je zadatak, ona je tokom svoje obuke morala da stekene izvesnu reputaciju. Ta reputacija varira, od poželjne devojke, do zabavne, preko dovitljive i pametne, ali ta reputacija bi joj pomogla da što pompeznije uđe u svet gejši. Naime, ceremonija pod nazivom „mizuage“ je bila način uvođenja maiko u svet cveća i vrbi. Njeno devičanstvo se davalo na aukciju, i onaj uglednik koji najviše ponudi, imao je tu čast da je razdeviči. Iako nije bila izvorno prostitutka, to je bilo ritualno uvođenje mlade devojke u svet žena. Kada jednom uđe u svet gejši, ona se osamostaljuje i odvaja od svoje sestre, onee – san. Ali, ostaje u kući okiya-e sve dok sama svojim radom ne otplati dug koji je nastao dugogodišnjom skupocenom obukom. Kada jednom otplati svoj dug i izgradi sopstvenu reputaciju, ona je slobodna da sama osnuje svoju kuću.

Sve do 1959. godine ceremonija „mizuage“ je bila deo tradicije, ali je, na svu sreću, te godine donet Zakon kojim se zabranjuje taj ritual. Šokantno je to da je taj običaj vraćen u život u „relativno normalnim ograničenjima“ početkom 1990. godina, a pogotovu početkom 2000-tih.

 

 

(Ne)Dozvoljene romanse

 

I ako joj je to bilo u opisu posla da bezobrazno ili graciozno flertuje sa gostima, profesionalna gejša se nije upuštala u ljubavne afere sa klijentima i uvek je držala kontrolu u sopstvenim rukama. Njen primarni motiv bio je status i imidž koji bi se cenio i daleko čuo. Nije bilo zabranjeno, a ni strano da se upuste u ljubavne igre sa svojim klijentima, ali uglavnom su to radile ako su znale da bi jednog dana ili mogle da se udaju i da izađu iz sveta gejši, ili da poboljšaju svoj položaj.

Gejša je slobodna žena, žena koja ima pravo i uticaj na sopstveni ljubavni izbor. Može se reći da je ona bila i najslobodnija žena u Japanu, sve dok je imala reputaciju koja bi joj obezbedila finansijsku nezavisnost.

Zato, gejša je imala pravo da izabere i svog pokrovitelja koji se naziva „danna“. On je uglavnom bio imućan i oženjen, sposoban da izdržava skupocen život gejše i njene večite obuke. Gejša i njen danna mogu, ali i ne moraju biti zaljubljeni, ali intimost koja je postojala imeđu njih se nikada nije videla kao nagrada gejše za finansijku podršku.

 

 

Poverenje

 

Najveća oblast gejši u Japanu je u gradu Kjoto. U Kjotou ima pet distirkta tzv. „gradovi cveća“ i u zavisnosti o kom je reč, gejše se rangiraju. Kao u svim ostalim sferama društva i u ovoj je došlo do formiranja hijerarhije.

Gejše iz hijerarhijski viših krugova su plaćenije i cenjenije. To se stiče reputacijom, a reputacija se gradi poverenjem. Pored profesionalnosti koju svaka od devojaka mora da poseduje, najbitnija stvar je poverenje koje svaka gejša mora da pruži. Razlog je vrlo jednostavan, gejše su zabavljači na najskupljim zabavama koje okupljaju sam društveni krem. Sve su to uticajni muškarci od položaja, a najugroženiji su svakako političari. Na zabavama, jedan od zadataka gejši je da zabave muškarce razgovorom, u kome se može svašta čuti i saznati. I najpametnije što su gejše mogle da urade je da same stvore prećutni dogovor među sobom, ali i klijentima, da sve što se čuje i sazna ostaje između gejše i gosta. Poverenje, koje je izuzetno cenjeno u japanskoj kulturi, je gejši obezbedilo ugledno mesto u društvu Japana. Upravo to je razlog zbog kojeg su iako supruge mrzele gejše, jer su uživale potpuno poverenje njihovih muževa, pa su tako bile upućene u njihove najstrožije tajne.

Pored raskoši, odnosno zavidnih finansijskih priliva, samostalnost je gejši bila zagarantovana. U vremenu kada je ostatak sveta robio žene, i kada žene nisu imale nikakvu ulogu do običnih mašina za rađanje – pa i u Japanu, gejša je imala svu slobodu, koja je došla sa poslom. U okiji, kući gejši, živele su sve žene, a samu kuću je vodila žena. Ona je konačno odlučivala o svemu. O vođenju kuće, klijentima, finansijama, pa i o prijemu budućih gejši. Muškarci nisu bili izuzeti iz tog sveta, ali su imali drugačije funkcije. Funkcije frizera ili stiliste, jer je bila neophodna snaga da se gejša obuče u kimono. Ali funkciju gazdi nikada nisu uživali, bar ne u cvatu istorije gejši.

Uprkos uvreženom mišljenju većine savremenika i feministkinja da su gejše bile potlačene žene, gejša je ipak bila slobodna žena, bar u odnosu na ostale, samostalna i uticajna. Zadužena samo i jedino svojoj gazdarci kući ili onee – san sestri, pa i to na određeno vreme.

 

 

Talentovane i lepe

 

Ono što gejšu čini gejšom su njene sposobnosti. Ona je talentovana, lepa i graciozna. Mora da zna da pleše, mora da zna da svira šamisen – tradicionalni japanski intrument sa tri žice koji se svira sa trzalicom, ili koto – žičani instrument sa dvanaest žica. Ona zna da peva i da zabavlja goste opuštenim razgovorom. Vrlo bitan uslov koji je čini gejšom jeste umeće spremanja i služenja čaja na specifičan način, koji predstavlja jednu tradicionalnu japansku ceremoniju.

Gejša, kada jednom zakorači u ovaj svet, ona nikada ne prestaje sa usavršavanjem sviranja, plesanja ili pevanja. Uvek uzima časove i uvek ulaže u sebe. Ona, na neki način, i predstavlja ideal kome svaka žena treba da teži, žena koja drži do sebe, koja gradi svoju reputaciju i koja zna kako lukavo da udovolji muškarcu i navede ga da je obožava i uvažava.

 

 

Ostavljanje jedinstvenog utiska

 

Gejše se izuzetno specifično oblače i šminkaju, pa na taj način ostavljaju jednistven utisak. Poput hodajućih lutkica, one se oblače u kimono i farbaju lica u belo, i tako čuvaju jednu u nizu japanskih tradicija.

Šminka koju one nanose treba da ispriča priču o njoj. Ta priča opisuje njenu senzualnost i odanost tradiciji. Na lice nanose bele pudere napravljene uglavnom od pirinča. Šminka je raznolika i, u zavisnosti u kom je životnom dobu i statusu, gejša se šminka u skladu sa tim. U kombinaciji sa belim puderom, nanose se crvene boje na usne i oči, a obrve se farbaju u crno. To je najtipičnija šminka za maiko.

Maiko, mladi devojčurak, se najagresivnije i najizražajnije šminka. To je doba kada je ona pod maskom konstantno. Ona nanosi beli puder od pirinča na lice, vrat, torzo i leđa, s' tim što pravi dva proreza u obliku slova „W“ na zadnjem delu vrata. Taj poseban deo tela, pogotovu na mladoj devojci, predstavlja izuzetno erotičnu zonu. Taj deo se otkriva zbog senzualnosti koju predstavlja, time se, vrlo uspešno, golica mašta.

 

Maiko, pored jarko belog pudera, nanosi i drečavu šminku na usne i oči. Usne su ofarbane u crveno, dok su oči kombinovane crveno crnim nijansama.

U poznije doba, sve što je starija, gejša nosi manje šminke. Do trenutka kada slobodno može da se pojavljuje u javnosti bez šminke, jer joj to godine i status dozvoljavaju. Dotle je dug put  šminkanja kome se posvećuju velika doza strpljenja i preciznosti.

Slično je i sa odećom. Gejša se oblači u kimono – u tradicionalnu japasnku odoru, koja ima svoje značenje. U zavisnosti od doba i položaja, takav kimono se i nosi.

Dok je mlada, maiko, pored izuzetno naglašene šminke, nosi drečav i šareni kimono, koji je uvezan pojasom „obi“. On može biti širok i do trideset centimetera, a na leđima može biti izuzeto komplikovano uvezan. Na nogama nosi „okobo“ cipele – japanke, koje su visoke i do deset centimetara zbog praktičnosti očuvanja kimona.

Proces pravljenja kimona, ali i oblačenja, može biti svojevrsna umetnost za sebe, zato svaka gejša ima pomoćnika pri oblačenju, uglavnom muškarca zbog svoje snage.

Što je starija, gejša nosi skromniji i jednostavniji, ali ništa manje graciozan kimono.

Uvek su u japankama, a zimi često u belim čarapama koje imaju poseban rez na prstima za japanke.

Na celokupan utisak lutke, poželjne i idealne žene, izuzetan uticaj ima i  frizura koju nose. Izuzetno su komplikovane, a zbog komplikovanosti kada je naprave, narednih nedelju dana je noste kao takvu, sa raznim ukrasnim dodacima. Noću spavaju u posebnom položaju da bi je očuvale, jer su veoma posvećene celokupnom ustisku koje ostavljaju.

 

 

Gubitak duha zbog „duha vremena“

 

Danas je situacija potpuno drugačija. Tokom Drugog svetskog rata, gejša je izgubila svoj sjaj i svoj status umetnika i pretvorila se u „devojku za igru“. Služila je kao kurtizana američkim vojnicima, zbog čega se i razvio stereotip o gejšama kao prostitutkama.

Dok je 1920-tih godina bilo i do 80 000 gejši, danas ih je svega 1 000 – 2 000. Razlog tome se nalazi u slobodi koju moderna žena uživa i mogućnostima koje je novo doba donelo. Devojčice se više ne prodaju u okije, već svojevoljno biraju tu profesiju. I dalje je dobra gejša uposlena i na glasu, ali ono što se modernoj gejši zamera je to što ona tu umetnost deli sa strancima, koji su radi da odvoje velike sume novca za jedan nastup. Nije to više stvar nacionalne tradicije koja se neguje, već surova bitka za opstanak tog zanata.

Danas devojke pre osamnaeste godine ne postaju maiko, a i kada postanu, to se više ne izučava sa pažnjom sa kojom se nekada izučavalo, iako se i dalje izučava tradicionalni ples, šamisen i ceremonija čaja. Devojke danas tek kad završe škole, odlučuju se za karijere, a kada postane maiko, svaka devojka će razmisliti da li će svoju nevinost, ako je ima, da ponudi na aukcij, „mizuage“ ceremonije.

 

Autor: Bobana Jovanović

U FOKUSU  PRIČA SE DA  KULTURA  UMETNOST  FOTOGRAFIJA  FILM  POZORIŠTE  KNJIŽEVNOST  MUZIKA  ARHITEKTURA  DIZAJN  ENTERIJER  TERAPIJA STANOVANJA  MODA  STRIP  HIGIJENA UMA  RIZNICA  STIL  AUTO  ASTRO  KREATIVNI DNEVNIK

KulturaCULTURE